#BELGRADESCENES

IMG_6587

Duško Radović kaže: ukoliko ste imali sreće da se probudite u Beogradu, možete smatrati da ste za danas dovoljno postigli. Ukoliko ste, pak, imali sreće da se danas zaljubljeni probudite u Beogradu, onda je ovaj tekst namenjem baš vama. A tako je lako ovde biti zaljubljen!

Sve zapravo počinje od najranijih jutarnjih časova, kada kreću prvi tramvaji i vlasnici prodavnica petljaju po džepovima tražeći pravi u buketu ključeva. Promeškoljim se u svom toplom krevetu tek onako, nehajno, i levom nogom krenem u izvidnicu, malo izvan prekrivača. Oprezno dižem desni kapak u potraži sa satom kraj uzglavlja i eto, već sam se prvi put zaljubila tog dana – u tih najmekših, najdivnijih, neponovljivih 60 minuta koji tako fino stoje i prave živi zid između mene i prvog alarma.



Dok odsutno perem zube, bacam pogled na svoj odraz u ogledalu i primećujem kako sam danas izuzetno simpatična. Da elaboriram: izuzetno simpatična znači da kada bih danas srela bivšu simpatiju iz srednje škole, njemu bi bilo neobično krivo što mi nije pružio šansu onda, dok su cvetale tikve, na igranci za dan zaljubljenih.

Da vam kažem, moji leptirići u stomaku obožavaju kajganu, a kad su siti, onda bolje lete. Ipak, dok dežuram nad tiganjem, povremeno bacam pogled levo, kroz prozor, jer, nikad se ne zna – možda je proleće. Ako jeste, podbočim se na prozor i dišem duboko nekoliko minuta, kajgana može i da zagori, koga briga.

Ulicom Ljube Didića spuštam se lagano u pravcu Cvijićeve. Sa leve strane nalazi se oronula kuća sa neuglednim prolazom u unutrašnje dvorište. Pažljivom opservacijom došla sam do zaključka da u kući živi više od jedne porodice, čiji je član i kovrdžava devojčica koja se danas igra na uskom kolovozu ulice. Igra se sa dva pitoma psa. Psi se verovatno nikada nisu okupali, i ne jedu granule u obliku koskica, ali ona ih grli jako i iskreno, kao da mirišu onako lepo kako mirišu ljudi koje volimo.

U Cvijićevoj ulici ništa novo. Teta na uglu prodaje sezonsko cveće, ali danas ne kupujem, štedim. Nakon par koraka zastanem pa se vratim jer sam se predomislila – ipak ne štedim, jebiga.

beograd2

Put do posla vodi me u suprotnom pravcu od najlepše staklorezačke radnje u Beogradu. Malo iznad kafane Kosmaj, odmah nakon mini marketa u veličanstvenom izlogu nalazi se teleport u neki možda bolji, možda lepši, stari Beograd. Staklorezac svake druge nedelje izlaže u svojim ramovima najatraktivnije postere domaćih i stranih filmskih ostvarenja, a trenutno se tamo druže Paja i Jare i Bergmanova Persona.

Put do kancelarije dalje krivuda uobičajenom stazom – ulicom Jaše Prodanovića penjem se ka Botaničkoj bašti. Eci peci pec metodom odlučujem u kojoj od gomile divnih kuća bih želela da živim kad porastem. Dok zaključujem da je najsigurnije da nikada ne “porastem”, intuitivno skrećem u Dalmatinsku. Par koraka dalje, sa desne strane čuči Idiot bar, i u njemu par posebno srećnih ljudi koji nikuda ne žure i gustiraju pivo sa pogledom na zelenu paletu Jevremovca.

Od Hilandarske ulice deli me samo crveno svetlo. Pokušavam da zaledim trenutak i prepoznam lica ljudi koji se voze crvenim tramvajem i razmišljam koliko je samo glupo što kao odrasli ljudi ne mašemo jedni drugima u prolazu iako se ne poznajemo. A baš je glupo.

Hilandarskom hodam i brojim minute. Kasnim, ali pošto je sunčan dan i proleće je, to se ne računa. Poništava se negde u nekom tefteru Univerzuma, sigurna sam. Bacim pogled na već dobro poznati Zid starudija, da vidim šta ima novo. Desna ženska bordo kitten cipela stoji tu već danima. Da li je oduvek bila samo jedna ili je neko za sebe uzeo levu cipelu elaboriram sama sa sobom dok se približavam uglu sa Vlajkovićevom. Zabavlja me pomisao da neko u Beogradu nosi jednu, rasparnu levu cipelu, ali me i sekira problematika kombinovanja. Kako naći i dobro nivelisati drugu cipelu? Razočarano zaključujem da su ove dve štiklice najverovatnije potpuno slučajno razdvojene i izvesno je da se više nikada neće spojiti.

Na semaforu u Kosovskoj razgledam fasade i prazne terase na kojima niko ne sedi. Kosovska je jedna od onih ulica kojom su svi ljudi koje poznajem prošli najmanje jedanput. Ma, i oni koje ne poznajem. Ko nije prošao Kosovskom ulicom neka digne dva prsta! Eto. Margita Stefanović sigurno je šetala Kosovskom ulicom. Žurila nekud. I Sonja Savić. A gotovo je sigurno da je Vlada Divljan često prolazio ovuda. Zeleno svetlo dočekujem mišlju da kada bi ovaj dan imao neku muzičku podlogu, to bi morao biti taj isti Vlada.

Stotinak metara od ulaza u zgradu redakcije hodam i ne mislim ni o čemu. Smeškam se i kreveljim, nadam se da me niko ne gleda.

Ima dana kada žalim što nisam na ivici Velikog Kanjona, u raspalom kadilaku sa smetlišta ili pak na turističkom whale watching brodiću na Islandu. Danas, međutim, vodim proleće u šetnju i sigurna sam da ne postoji mesto na kom bih radije bila do baš ovog ovde gde jesam.

U Beogradu.


Fotografije: Instagram / @jovana_tomasevic, @smejaliica, @ivanajagodic, @grunebg, @daberky, @monixponix, @elenajuly_, @marijeremic

Svi citati na fotografijama: Duško Radović

Podelite sa mnom delić svog Beograda na hashtagu #BELGRADESCENES 

Share this post:

5 thoughts on “#BELGRADESCENES

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *