Frenemies

Od Barbie makeover igrica, preko četa na Krstarici do Facebook i Instagram ere, prešla sam dug put internet kultivacije. Da li je bilo zabavno? Svakako! Da li je bilo bolno? Povremeno! Da li bih nešto promenila? Don’t get me stated! Već dugo želim da pišem o subjektivnom osećaju šta danas za mene znači online imidž i pomalo strahujem na šta bi taj tekst mogao da liči, pa evo, da vidimo.

Trenutno sedim u kuhinji (iako imam radnu sobu sa radnim stolom, obožavam da sedim u kuhinji zato što eto) i pišem. Više brišem nego što pišem ali to je i inače obrazac po kom funkcionišem – nešto poput onih autića koje morate nekoliko puta da zaletite unazad da bi mogli brzo da se kreću po tepihu. E, tako i ja. Prve tri rečenice oblikujem dva sata, a onda ostatak nabacam za sat vremena pod parolom fuck it. No, kao što rekoh sedim u kuhinji i pišem, pored mene je telefon. Oglašava se Whats app, na vezi sam sa prijateljem iz drugog grada koji mi priča o svom novom poslu i životu generalno. Nekoliko minuta kasnije, mama mi javlja da joj ipak treba .png format logoa u beloj verijanti, otvaram mail, šaljem, nastavljam da kucam. Do sledeće notifikacije imam bar pet minuta i iz nekog razloga to mi uopšte ne smeta, navikla sam da me mašina veličine dlana svakodnevno uslovljava i kontroliše. To se na početku moje romanse sa “pametnim” telefonima svodilo na manje-više jednostavne naredbe poput: Javi se na telefon! Popij lek! Izvadi pleh iz rerne! Nekoliko godina i bezbroj aplikacija kasnije naredbe su se, pa, zakomplikovale: Hej! Danas je rođendan liku iz osnovne koga nisi videla 7 godina ali nećeš valjda da mu ne čestitaš?! Nećeš? Ali on je tebi čestitao! Kako sam suviše lenja da pronađem način da isključim sms notifikacije za Facebook, zadovoljavam se uglavnom da na ovakve poruke glasno odgovorim sa “Boli me *****!” jer sam pre svega jedna dama. Šta ja dobijam od ovakve veze pitanje je koje morate da postavite sebi dok sa telefonom iznad glave na ulici lovite wifi signal poput morona. Vrlo je prosto – dobijete mogućnost da se u potpunosti izmaštate – predstavite sebe onako kakvi mislite da jeste ili kakvi biste želeli da budete. No eye contact, samo like i share dugmence i po koji komentar da simulira taj ljudski faktor. Ukoliko vam nije jasno da u ruci ne držite samo mobilni telefon nego oružje masnovne destrukcije, u problemu ste. Skoro svaki prijavni formular za posao u poslednje vreme ima par pitanja o vašem angažmanu na društvenim mrežama. Od uredno iskucanog CV-ja o vama mnogo više govori Facebook profil ili 10k tvitova. Naravno, obukla sam košulju i sako da bih imala pristojnu sliku za CV, ali šta ćemo sa onom na kojoj pripita jašem metlu u Facebook albumu pod nazivom “Razno”? Daleko od toga da mislim da je pripito jahanje metle bad thing, naprotiv, ali da li će mi pomoći da dobijem posao? Možda, ukoliko apliciram u cirkusu. Dakle, kako izgraditi online imidž tako da bude autentičan, a da pritom bude i minimalno blamantan? Iskreno – Pojma nemam, zato vam i pišem. Inače se ne usuđujem da bilo kome ko nije ja objašnjavam kako treba da postupa u životu i na internetu, tako da neke stavove mogu da vam prepričam samo iz sopstvenog, krajnje subjektivnog Facebook iskustva.

Pre nekoliko meseci, sa drugaricama sam pravila neku vrstu spomenara sa puno naših fotografija i simpatičnih momenata. Radi tog spomenara, otišla sam na svoju Facebook stranicu i rešila da je dobro pročešljam u potrazi za biserima i starim fotografijama, 2008. – danas. Recimo samo da sam imala šta i da vidim. Sledećih nekoliko sati sedela sam za lap topom, naizmenično se smejala i čupala kosu u neverici. Delete. Delete.. Deeefinitivno delete! Bilo je to interesantno veče tokom kog sam se pretvorila u eksterni hard disk za transfer blama. Sabrala sam dva i dva, ipak je to 18 godina (šta čovek zna sa 18 godina), medjutim, jednako (ili još više) zabrinjavajuće objave pronašla sam i u 2010., 11., 12. godini. Ono što me je posebno pogodilo je činjenica da je svaka moja godina na Facebooku bila propraćena mojim najiskrenijim uverenjem u to da sam beskrajno cool. Wellp, I have some news for you kiddo! Čini se da se u periodu od 18 do 22 godine nije desilo pijanstvo o kome šira Facebook javnost nije bila obaveštena. Look at me having fun and shit! Ozbiljna konkurencija blamantnim slikama iz provoda je svakako dnevni šifrovani izveštaj o trenutnom emotivnom stanju u obliku linkovanih You Tube videoa sa obavezno izvučenim stihom koji najbolje opisuje koliko sam ozbiljna u svoj svojoj patnji.

Period stalnog dopisivanja sa tadašnjim dečkom u vidu beskonačnog takmičenja ko će kome više “<3” da pošalje prošla sam gvireći kroz prste. Sve ironične tvitove na temu ljigavih parova sa interneta sam napisala verovatno jer sam u jednom trenutku i ja bila jedna od njih. Zatim period traženja identiteta. Naime, pomislila sam da je dobra ideja da sebe na Facebooku preimenujem u Šarena Laža. Sva sreća, ne sećam se zašto baš Šarena Laža ali ne sumnjam da je razlog besmislen koliko i samo ime. Trebalo mi je oko tri godine da ljude u potpunosti odviknem od toga da mi se tako obraćaju i u neformalnim razgovorima – lesson learned.

Potom je došao period političkog aktivizma. Mišljenja, mišljenja, mišljenja, toliko mišljenja. JA mislim da ovo treba ovako, JA to ne bih tako, JA sam protiv toga i tako u nedogled. Baš puno mišljenja za nekoga ko ima 22 godine, if you ask me. Na kraju je usledila Too cool for school faza. U pauzama kada ne bivam neshvaćena konceptualna umetnica, slušam najbolju muziku na svetu i generalno razumem sve mračne tajne univerzuma. Šifrovani izveštaji o emotivnom stanju i dalje su tu ali sada su komplikovaniji, skriveniji, u vidu poruke koja je jasno upućena samo jednoj osobi jer je ostali svakako ne bi razumeli. Facepalm! Kao što rekoh, sve vreme sam bila ubedjena u to da sam cool i često se podsmevala ljudima i njihovim objavama, a zapravo sam, sa ove distance gledano, i sama bila samo za nijansu prihvatljivija. Naravno da me je sramota.

Već godinu, dve Facebook koristim krajnje pasivno. Podelim nekad po koju pesmu koju u tom trenutku slušam i volim, podelim po koji blog post, svoj ili tudj, statuse skoro da i ne pišem. Mišljenje, ukoliko ga imam, ljubomorno čuvam za sebe i sa zadovoljstvom primećujem da sam izrasla u osobu koju suštinski zaista nije briga što svi nose bele starke. Ne potresaju me Uggs čizme sa cirkonima, pa čak ni crne čarape na bele patike. Svejedno mi je da li pišete jer ili jel, kao i da li su vam nokti špicasti (i dalje me interesuje kako idete u wc sa njima, doduše). Twitter je jedino mesto na kome moj zaostali sarkazam povremeno ugleda svetlost dana. Nova mantra glasi: Ako nemaš ništa lepo za reći, ne reci ništa; pokušavam da je sledim. Posmatrajući trendove proteklih nedelja, čini se da je spotlight trenutno na “share” opciji. Ukoliko pratite prave ljude to znači puno kvalitetnog sadržaja i korisnih informacija, ali ukoliko nemate pažljivo filtriranu listu prijatelja to znači da možete da naletite na citat Djordja Balaševića sa potpisom Dalaj Lame sa sve pozadinskom fotografijom suncokreta. C’est la vie! Ono što me naposletku raduje je to što sam naučila da budem sama svoj kritičar. Niko ne garantuje da se za dve godine neću okrenuti i misliti da je ovaj tekst jedno veliko sranje, ali ovaj put sam uračunala i tu mogućnost i pravo da vam kažem, nimalo se ne potresam! Na kraju dana broji se ono što niste podelili sa svima, ono što nema lajkove i shareove, ono što je suviše bitno i drago da bi bilo zanimljivo nekim tamo avatarima. Znate vi tačno o čemu pričam. Da, da, baš o tome. Sve ostalo je Šarena Laža.