KAKO DA PUTUJEŠ SAMA A DA TE NE KIDNAPUJU – STUDIJA SLUČAJA: KOPENHAGEN

 

 

Otputovala sam sama da vi ne biste morali.

 

 

Moja majka je jednom odgledala Taken i od tog dana svaki moj ulazak na aerodrom propraćen je savetima koga da izbegavam (sve!!), šta da radim (ništa, lay low), koja su to sumnjiva ponašanja i slično. Danas me je ispratila sledećim rečima: Ti moraš u svakom trenutku da izgledaš kao da znaš gde ideš! 

 

Hah!

 

Ona ne zna da sam ja na tome karijeru izgradila.

 

Napomena: Sve lokacije, restorani, ulice itd klikom otvarate u google mapama odakle ih možete sačuvati, pod pretpostavkom da ćete avionske karte kupiti već kod trećeg pasusa

 

 

Današnji odlazak na aerodrom razlikovao se doduše od svih prethodnih jer ovaj put sam sama. Putujem sama, ne idem ni kod koga u posetu, ne poznajem nikoga na lokaciji i kao bonus – ne poznajem grad.

 

Još juče je počela neka tremica da me hvata kad mi je iznenada došlo iz dupeta u glavu da nemam pojma gde da idem i šta da radim tri dana sama u Kopenhagenu i to je tako trajalo nekoliko sati ali sada sam super, sve je ok i ne paničim.

 

Pre nekoliko godina, nakon što sam diplomirala, palo mi je na pamet kako bi lepo bilo da otputujem sama u Rim. Isti fazon, sama samcijata, ni kod koga, Rim i ja. To se nikada nije desilo iz milion i jednog razloga tako da ovo doživljavam kao neku vrstu popravnog ispita, dokaz sebi samoj da kao jaka, emancipovana žena (pozajmila od Baneta 200e, lol) umem sama da se snađem i zabavim bilo gde na svetu.

 

Dakle, na aerodromu sam, kupila sam manju plazmu, grickam keks i skrolujem instagram – it’s all happening!

 

Sedam u avion, imam ono srednje, najgore mesto. Fast forward nekoliko minuta, iznad glave mi se pojavljuje par, muž i žena, mole me ako mi nije teško da se pomerim do prozora da bi mogli zajedno da sednu. WIN WIN! Njima je danas 29 godina braka, drže se za ruke, štipkaju se i zadirkuju, što vole mladi da kažu – goals af!

 

Eto. Ovo je znak! You go girl!

 

– Poštovani putnici, this is your captain speaking, imamo malih tehničkih problema, kroz dvadesetak minuta ćemo znati više informacija, izvinjavamo se na neprijatnosti!

 

Eto. Ovo je znak, jebo me Kopenhagen.

 

Upoznam se sa simpatičnim parom, popričamo malo Vedrana, Dragan i ja, saznam da imaju dve ćerke, jedna se bavi dizajnom kao ja, a druga je glumica. Žive u Švedskoj već 25 godina i tako to sve prelepo i preslatko. Nakon pola sata, avion ipak poleće.

 

Hvala bogu, usta su mi se osušila, pod hitno mi treba vode. Prc! Ne radi aparat za kartice. Vedrana i Dragan mi kupuju vodu, hvala im. Skinula sam par filmova sa Netflixa da mi se nađu, gledam It’s kind of a funny story i da, tačno je, it is kind of a funny story.

Sleteli smo u Malme Sletela sam u Malme.

 

Pratim Sandrin savet, izgledam kao da znam gde idem. Penzionerski sam napravila online rezervaciju transporta do Kopenhagena, zavalila se u sedište, nakačila na wifi i osetila kako mi se svet vraća u normalu, ovih 45 minuta ne moram da se pravim – konačno znam gde idem.

 

Jedan od ključnih momenata ovog putovanja treba da se desi kroz nekoliko minuta – prelazak preko Øresund mosta. Za vas koji ste gledali The Bridge, to je taj most, a za vas koji niste, to je čudo arhitekture dugo 8km koje se nastavlja u podvodni tunel i spaja Švedsku i Dansku. Počašćena sam spektakularnim zalaskom baš na sredini mosta.

 

Izlazim iz busa i po ko zna koji put danas zaključujem da nemam pojma gde sam. U sledećih par minuta zaključujem još par stvari:

 

Vozači autobusa ne primaju kartice ni evre

 

U toku je utakmica Danska:Hrvatska, nema nikog na ulici ali zgrade odzvanjaju vriskom i dranjem

 

Idem peške, da me vidi babo Sandra

 

U trenutku kada su se hotelska vrata za mnom zatvorila i nakon što sam recepcionaru objasnila da nisam iz Hrvatske nego iz Srbije (3:2 za Hrvate), upisala sam sebi prvu zvezdicu – preživela sam Day 1!

 

 

 

Probudila sam se na oblaku, tačnije na 6 jastuka i par mekanih precizno uštirkanih hotelskih jorgana a svi znamo da ne postoji NIŠTA bolje od hotelskih jorgana. Još jedna prednost solo putovanja mora biti to što je double bed samo za mene.

 

Plan za danas je da zajašem bicikl i uputim se u pravcu najbližeg kroasana i kafe, ujedno prvi obrok van prepisanog nutricionističkog menija za mene u dva meseca (da ne računamo onu plazmicu od sinoć), ovo putovanje preti da postane najbolje do sada.

 

Les trois Cochons je mali Pariz u sred Kopenhagena sa enterijerom koji iskreno zaslužuje poseban blog post i kafom koja se švercuje uz taj prelepi enterijer jer iskreno i nije neka. Hrana s druge strane – pet zvezdica!

 

 

Sledeća stanica – Nyhavn. Čuvena turistička četvrt koja kao i sve ostalo na slikama izgleda mnogo lepše i grandioznije nego što je to slučaj uživo. Za najbolje fotografije, prođite s druge strane kanala i izbegnite reke turista koji piju pivo i doručkuju u jednom od lanaca kafića sa popularne strane.

 

Relativno blizu je shopping zona, parkiram biciklu na ulici kud svi Turci i molim nebesa da je tu i zateknem kada se po nju vratim.

 

Takođe relativno blizu – Freetown Christiania. Samoproglašen autonomni distrikt gde vlada anarhija i marihuana i to tako pompezno zvuči kad se napiše, ali realno su veće šanse da vas neko kidnapuje na Zelenjaku. Ukoliko ste fan trave, tezgi sa ručno pravljenim nakitom, hrane sumnjivog porekla, šarenih zastavica, hipi simbola svuda i Bitlsa koji trešte sa rendom prozora u bloku – this must be the place!

 

 

Nakon konsultacije sa google mapom koju sam prekrila srcima i zvezdicama, zaključujem da se u mojoj blizini trenutno nalaze dva lokala koja ulaze u uži izbor mesta za ručak, u pitanju su Souls i Cafe Feel Good. Sedam u Souls, prevalio je njihov moto – eat like you give a fork. Ne moram da naglašavam da je sve organic, mleko od masiranih krava, hleb bez glutena i tako dalje što me posebno raduje jer iako kršim sva moguća pravila propisane ishrane, volim to da radim sa stilom.

 

Polako se navikavam na novu sredinu, na biciklu sam i to mi dosta olakšava, smotana sam kao sajla al’ s biciklom se nekim čudom slažem. Postoji jedna caka sa biciklom, doduše. Najlepše je kada ne znaš gde ideš što se potpuno uklopilo u koncept ovog mog solo putošestvija. Popodne sam se, shodno tome, uputila od hotela ka nepoznatom pravcu. Nenamerno sam istražila veći deo Vesterbro kvarta i usput pokušala da upijem kolko tolko danske volje za životom. Ne znam da li ima veze sa tim što sam ovde baš u trenutku kada na nebu nema ni oblačka i temperature su preko 25 ali ovi ljudi prosto isijavaju zadovoljstvo.

 

Sedam u BOB da popijem limunadu i obavim fotosintezu u mirujućem položaju i već nakon 3 minuta saznajem da se u Danskoj limunada pravi sa šećerom i kiselom vodom a često i uz dodatak nekog drugog voća pored limuna.

 

Još jedna jako penzionerska stvar koju sam odradila pred ovo putovanje je kupovina Copenhagen Card kartice. Funkcioniše kao i sve kartice tog tipa mada nikada do sad nisam bila koristnik turističkih kartica. Ukratko – oduševljenje. Sa karticom imate besplatan prevoz u svim zonama (i do aerodroma), kao i besplatan ulaz u sve bitne muzeje, galerije i atrakcije, pa čak i neka mini krstarenja. Možete da birate period za koji kupujete karticu, ja sam svoju kupila za 48 sati, ali kao svaka poštena srpkinja izračunala sam da mogu da je koristim čak tri dana ukoliko sa korišćenjem krenem u ponedeljak uveče, ha! Tivoli it is!

 

 

Tivoli nije obavezno najlogičnija lokacija za posetiti solo s obzirom da je u pitanju zabavni park, ali ako ste kao i ja strastveni ljubitelj toga da se na visini 300m od zemlje dok visite naglavačke pitate šta će biti ako pojas pukne, ovo je mesto za vas. Park je otvoren do 23h, ja sam stigla u 20:30 i do 21:45 prošla sve što mi je bilo interesantno. Imajte u vidu naravno da sam bila sama, ekspeditivna i usresredjena – girl on a mission. Takođe, uzmite celodnevnu kartu za vožnje, isplati se već kod treće.

 

Imala sam neku zamisao da večeram kao čovek ali sam ipak kupila sladoled sendvič u dragstoru kod Indijca preko puta hotela i otišla na počinak. Dve zvezdice, preživela sam Day 2!

 

 

Baš kao i Vlado, toliko sam u nekom dobrom fazonu. Sada je 22:42, sedim u bašti hotela, a pre nekih pola sata sam pojela sama medium pizzu.

 

Provela sam danas na ulici 13 sati u cugu i osećam blaženi umor, sličan onome kad mnogo plivaš na moru – umor od lepote da se tako izrazim.

 

Dan mi je počeo u Cafe Dyrehavn. Prostor koji neodovljivo podseća na bar iz španskog filma The Bar, ima taj šmek raspalog dajnera za lokalce ali u danskim okvirima što je verovatno savršena kombinacija. Najbolji kapućino do sada, čista destka, hrana takođe!

 

 

Pravo sa doručka uputila sam se u National Danish Aquarium. Divno iskustvo, preko stotinu mališana i ja bili smo uzbuđeni da se po prvi put nađemo oči u oči sa ajkulom. Sama zgrada akvarijuma je dovoljan razlog da se uputite malo izvan grada.

 

Sledeća dva stajanja – Design Museum Denmark & Den Frie Museum. I hajde neću da napišem da preporučujem ove dve lokacije ljubiteljima umetnosti i dizajna jer negde duboko u srcu stvarno verujem da smo svi mi ljubitelji umetnosti i dizajna i ne želim da znam ukoliko to nije tačno.

 

Kao i uvek, ručam doručak u Cafe Livingstone, vlažan san svakog instagramera. U meniju koji dobijete za branč birate između opcija 5 dish i 7 dish u zavisnosti od toga koliko ste gladni, a zatim sve što izaberete dobijete na različitim tanjirima i posudama, savršeno stilizovano i spremno da oko njega obigravate i fotkate dok zbunjeni Danci gledaju šta se dešava.

 

Popodne je i osećam se nepobedivo, osnaženo, sigurno, sama sam i provodim se kao nikad. Svemu tome dosta doprinosi atmosfera grada koja ni u jednom trenutku nije dozvolila da se osetim ugroženo.

 

Sledećih par sati provodim u Statens Museum for Kunst. Ako bih morala da se odlučim samo za jedan highlight u gradu to bi bio SMK, možda zato što ima baš dosta mesta za punjenje telefona, nema gužve, a u kafeteriji služe najmekši banana bread i puštaju Pearl Jam.

 

Pri ulasku ošacovala sam park prekoputa pa sam strateški sebi kupila knjigu u knjižari muzeja. Little book of Lykke, od autora Little book of Hygge. Obično sam skeptična za sve naslove koje ljudi masovno slikaju za instagram jer su lepe korice (opreznost jebiga), ali ova mala knjiga mi je donela toliko sreće (lykke inače znači sreća na danskom) već u prvih 20ak stranica, tako da APPROVED!

 

 

Nakon muzeja palo mi je na pamet da bih umesto u park mogla da odem na plažu, a kako je tek 5, mogla bih i na krstarenje pre toga. E, to je lepota samostalnog putošestvija. Menjam planove u letu i ne moram nikoga da pitam šta misli o tome – works at sama svoj gazda!

 

Bitna napomena – MORATE DA IDETE NA AMAGER STRAND PARK!!! Ovo je od ključnog značaja ukoliko volite dobar život, milovanje sunca, minimalnu gužvu na plaži, pesak, školjke i galebove u zlatnoj travi koja se njiše na blagom vetriću. Dva sata mi je proletelo kao tren. Legla sam na maramu, izula cipele, čitala i povremeno pravila pauze da pogledam oko sebe i pomislim JE BO TE. Takođe, iskoristila sam preostalih 8% baterije na telefonu da samo jednom u ovom ambijentu čujem Cass McCombs – Bum Bum Bum.

 

Iako se svakodnevno trudim da živim svoj najbolji život, potpuno ispunjenih dana kada su srce i duša u savršenom balansu na kraju godine ima tek toliko da ispuniš šaku, ali baš toliko je i dovoljno. Ovo je bio jedan od tih dana.

 

 

Dve se u meni pobiše sile. Večeras odlazim iz Kopenhagena i tužna sam zbog toga, ali odlazim u Berlin gde ću sa Banetom prvi put uživo čuti Pearl Jam i ekstatična sam zbog toga.

 

 

Doručkujem u bašti hotela, dišem duboko i obraćam pažnju na svaki detalj. To imam običaj da radim kada odnekud odlazim na neko vreme ili zauvek, a što se Kopenhagena tiče nadam se da je u pitanju samo kraći vremenski period.

 

Prva stanica za danas je Ny Carlsberg Glyptotek, božanstven muzej skulpture (sa dodatkom impozantne kolekcije slika). Muzej je nastao od lične kolekcije Carla Jacobsena, sina osnivača Carlsberg pivnice, a poslednji put je renoviran 2006. od strane arhitektonskog studija Dissing+Weitling, odgovornog za gorepomenuti Øresund.

 

 

Od planova za ostatak dana imam taj da pojedem sladoled. Uputila sam se tom prilikom u Nicecream, veganski sladoled čiji je ukus bolji od svih regularnih koje sam imala prilike da probam.

 

Dok gustiram sladoled šetam Nørrebro kvartom koji je krcat restoranima i barovima čije stolice ne stižem da isprobam i pitam se što sam kog đavola uopšte spavala prethodnih dana, san mi se iz ove popodnevne perspektive čini kao totalno razbacivanje. Malo zveram okolo, malo tražim wifi signal da bih videla kako da stignem do onog parka koji sam iskulirala prethodnog dana da bih išla na plažu.

 

 

 

 

 

 

1. Ukoliko putujete iz Beograda, najjeftinija varijanta je da sletite u Malme odakle imate direktan prevoz do Kopenhagena (15e u jednom pravcu, 45 minuta) koji prati timetable Wizzair dolazaka.

 

2. Sve o Copenhagen kartici pročitajte ovde.

 

3. Smeštaj sam rezervisala preko iloveecohotels.com, a hotel koji sam odabrala je Bertrams Guldsmeden, rekla bih srednjeg ili čak nižeg cenovnog ranga u odnosu na cene u Kopenhagenu, preporuka ko kuća.

 

4. Za najbolje barove, restorane i kafee predlažem da bez zajebancije pretražite google – Instagramable places in Copenhagen i slično, na taj način sam pronašla sve što sam obišla. Takođe, batalite preporuke poput Eat like a local in Copenhagen jer se to jednostavno neće desiti, lokalci sede ispred marketa, opušteno žvaćkaju sendvič i piju kafu sa automata i bole ih baš za restoran sa lepim enterijerom jer je Danska sama po sebi jedan lep enterijer.

 

 

 

Za sve dodatno, vidimo se u komentarima ili u inboxu, znate gde sam 🙂