ŽENE MOG ŽIVOTA

Na prvi pogled neke od ovih priča mogu i da vas rastuže, ali pogledajte još jednom…

V

Početkom oktobra 2019. umrla je Verka. Ime u ličnoj karti – Vera. Njena smrt za mene je označila kraj jedne ere, a umrla je kako je i živela – mirno i bez drame. Dok sam vozila tog jutra ka Trsteniku sa vencem od belih gerbera na zadnjem sedištu razmišljala sam o mnogo nasumičnih stvari, između ostalog o tome kako je revnosno i uredno Verka plaćala račune, a među njima i parcelu na groblju, to jest grobno mesto. Mislila sam zatim i o tome kako sigurno postoje neke zanimljivosti iz njenog života o kojima je nisam pitala na vreme. Sve te zanimljivosti će za par sati biti duboko pod zemljom na tom redovno otplaćivanom grobnom mestu. Najzad, pomislila sam kako je sada već izvesno da će svo saksijsko cveće koje je strastveno gajila propasti kroz par nedelja jer ga ima previše. Skroz bezveze. 

Kada ovlaš proberem po sećanju, Verka je vodila jedan prost, običan život, možda najobičniji za koji znam. Meni se u svoj toj prostoti uvek činila veličanstvena. Ipak, imala je običaj da ponekad govori o nekim putovanjima i iskustvima i te priče su mi dale uvid u to da je u mladosti dosta toga videla i provodila se, možda čak i zaigrala u nekom baru na plaži na Majorci. Kada sam joj pokazala svoj verenički prsten, bacila je pogled na njega znalački i rekla nemarno “Imam ja za tebe jedan prsten koji čuvam, doneću ti ga sutra”. 

U stanu još uvek imamo drvene kastanjete koje je donela iz Španije, dovoljan razlog da verujem da je plesa bilo.

Imala je kratku kosu i dosta krivu kičmu, i jedan teget pohabani ceger koji je uvek nosila sa sobom, reklo bi se jedna ekološka veličina ispred svog vremena. U spavaćoj sobi imala je fijoku sa par peškira i gomilom pijačnih sapuna u svim bojama. Nije volela da se slika. Volela je operu. 

Od Verke sam dobila svoj prvi klavir i nekoliko životnih lekcija koje sam pokupila usput, samo posmatrajući je. Kad sam bila mala, bila mi je kao vanzemaljac. Trebalo mi je malo vremena da ukapiram hijerarhiju: imam jednu babu, drugu babu i imam Verku.

Bila mi je fascinantna jer se nikad nije ljutila. Dosta rano sam ukapirala da su ljudi komplikovani. Da imaju “te neke” dane. Nervozni su. Smeta im buka. Ne slažu se uvek. Viču. Ona me naučila da nisu svi ljudi komplikovani i najvažnije – da ja ne moram da budem. 

U periodu kada je maltene samo spavala, bila sam joj u poseti sa namerom da joj pročitam koju stranicu knjige. Izabrala sam Harry Pottera, mislila sam da bi nam svima dobro došlo malo magije. Nadam se da se nije smorila.

Prošle godine, kada je ishod njenog stanja već bio izvestan a dok je još bila pokretna, mama je odvela na more, u Hrvatsku. Kasnije, nakon sahrane, prokomentarisala je kako je to, eto, jedini pečat koji je imala u pasošu.

***

D

Moja prva ljubav je moja nana. Drita. 

Ponekad me njeni prijatelji sretnu na ulici pa me pitaju kako je, kako se drži. A drži se, nije da se ne drži iako sada već godinama boluje od Alchajmera. Nakon mog odgovora ljudi odmahuju glavom, žao im je da to čuju i kao po nekom nezvaničnom dogovoru, ne propuštaju da sa setom primete “Uh, kakva je to žena bila!”. 

I još uvek je. Ova opaka bolest uzima komad po komad smisla i svesti od bolesnika, ali ja sam uverena da čovekova suština, ono što u dubini duše jesmo – odlazi poslednje. Bar je tako kod nje. Ponekad ne razume čemu služi viljuška, ali ne propušta da ponudi sve za stolom da se slobodno posluže i iz njenog tanjira. To je sve za nas, voli da kaže. Ponekad nije sigurna odakle me tačno zna ali kad god me vidi razvuče osmeh i obavezno primeti kako sam lepa. Ma, cela da ispari ove sekunde imam utisak da bi ostao buket đurđevaka za njom, kao manifesto njene ljubaznosti. I ne bi to slučajno bio đurđevak! Naime to je jedini parfem koji je ikada nosila, sa mirisom đurđevka, a potpisivala ga je Priscilla Presley. Meni se nikada nije dopadao, ali sam ubzo navikla da je to njen miris pa sam ga tako i zavolela. Više se ne parfemiše, mada sam joj pre dve godine nalakirala nokte, toga se sećam. 

Kad sam bila mala želela sam sve kao moja nana. Da porastem i imam urednu frizuru, da se šminkam za belim toaletnim stolom sa plišanim tabureom, da nosim velike broševe i parna odela, da radim u fabrici i da mi se svi javljaju na ulici. I da nasledim sve njene cipele! Jedno od većih životnih razočaranja bilo je kada sam shvatila da će mi noga narasti preko broja 37. Omiljenog para se i danas sećam – puder roze, špicaste, a štikla tanka plus kaišići oko članka. Neprežaljene. 

Kada se rodio moj brat, bilo mi je jasno da sa novom bebom moram da delim sve. I bila sam ok s tim da podelimo većinu stvari, ali ono što je moralo da bude jasno od početka je koga nana više voli, a to sam morala da budem ja, žao mi je bebo. 

Jedno od lepših ali i težih iskustava u životu je prilika da polako, godinu za godinom sve više razumeš ljude od kojih si postao. Babu, dedu, majku, tetku… Taj trenutak kada shvatiš da su i oni, kao i ti u nekom trenutku u životu preživeli ljubavne brodolome, sastavljanje kraja s krajem, pijanstva i egzistencijalne krize. Veličanstven je trenutak kada se ti veliki, nedodirljivi ljudi prikažu kao nešto ranjivo i nesavršeno – demistifikovano. 

Iako sam sada potpuno svesna da je i ona ipak samo čovek od krvi i mesa, za mene će ipak nana uvek biti asocijacija na blagost i popustljivost. I barbika bez povoda i sladoled na crveno grlo, i parče pizze nakon jakog doručka i biciklom do centra Vrnjačke Banje i po nekoliko puta dnevno i taj osećaj koji kada porastemo biva sve ređi i ređi ali ja sam ga zgrabila i verujem u njega još uvek – sve je rešivo, sve će biti ok i sve može, a ako i ne bude moglo, napravićemo da bude najbolje moguće.

***

Lj

Mamina majka se zvala Ljiljana. Ljiljana je volela karanfile. Sećam se da sam bila dosta razočarana kada sam prvi put videla ljiljan. Uopšte mi se nije svideo, a imala sam ideju da moja baba i cvet po kome je dobila ime moraju biti slični. Baba mi se s druge strane dosta dopala, iako se sada baš i ne sećam našeg prvog susreta. 

Ljilja je bila moja baba iz Nemačke. Premium baba. Institucija. Nema veze što živimo pod sankcijama i inflacijom, tamo negde na zapadu postoji moja superiorna baba koja nam s vremena na vreme obezbedi stvari o kojima drugi mogu samo da sanjaju. Ratni Deda Mraz. Inflacijski Božić Bata. Nepresušni izvor kinder jaja. 

• Moja baba radi u Nemačkoj. 
• Woow. 
• I ima vodeni krevet!
• A kako ne pukne?
• Pa moraš da paziš, ne smeš da skačeš mnogo, ali kada legneš bude kao da si na bazenu.
• Wooooow
• Tamo u Nemačkoj postoji restoran gde možeš da dođeš kolima i naručiš šta želiš preko mikrofona!
• A kako uzmeš to što si naručio?
• Pa pošalju ti kesu sa hranom kroz tunel i ti onda to uzmeš kroz vratanca.
• Wooooooow

Bilo je mnogo priča i situacija koje sam ja u svojoj glavi krojila da bih sebi objasnila baba Ljilju. Uzimala sam fragmente maminih opisa i dogodovština, pa zatim to skrajala u neke nove divlje priče i na taj način upoznavala ženu koju nisam imala prilike zaista da poznajem. 

Sve čega se sećam je da me je jednom odvela na igralište ispred zgrade, na onog konjića koji se ljulja na federu. Nakon toga me je pustila da pojedem celu kutiju kinder čokoladica pre ručka. Prostom detinjom logikom došla sam do zaključka da ona mora biti jedna od najfantastičnijih žena koje sam ikad upoznala.

Umrla je mlada, baš 8. marta. Videle smo se svega nekoliko puta. Ipak, to što je neko rano otišao nikako ne znači da nema uticaj na moj život danas. 

Od mame sam nebrojeno puta čula “Ti si ista tvoja baba Ljilja!” ili “Te bermude bi se svidele još samo tvojoj babi”, te sam bila slobodna da zaključim da baba i ja i te kako imamo sličnosti i često o tome mislim dok stojim ispred otvorenog ormara i razmišljam o tome kako nemam šta da obučem.

***

R

Baba Ruža je svojevrsna legenda u našoj porodici. Ljiljina i Verkina mama, baba moje mame, a moja prababa. Doživela je lepu starost i za sobom ostavila stotinu anegdota koje će se još prepričavati nad slavskim trpezama i spontanim kafama. 

Moja omiljena priča o Ruži je da je usled velikog siromaštva, kao mlada žena bila prinuđena da nauči da kreči kako bi prehranila porodicu. Krečila je po kućama dok jednog dana nije polomila kuk pri nezgodnom padu. Ćopala je do kraja života. Često pomislim na to u danima kada mi je teško da ustanem i odem na posao koji srećom dosta gotivim. Ruža je uvek imala neke goste. Po ceo dan su se ispijale kafe, prevrtale šolje i razmenjivali recepti protiv reume i visokog pritiska. A kad smo već kod toga – ŠŠŠŠŠŠŠ. Tiho! Mere se otkucaji. Starinski merač za pritisak stajao je na stolu poput dekoracije i koristio se i po nekoliko puta dnevno. Smenjivale su se komšije, rođaci, pacijenti. Kod baba Ruže sam, inspirisana meračem za pritisak, prvi put poželela da kad porastem budem doktor. Na taj način, svi koje volim moći će da žive večno jer ću ja zauvek da ih lečim.

Ružu sam volela mnogo, a nisam krila ni zbog čega. Kada je mazala paštetu na hleb, nije štedela. Cenila sam to. Poput Verke, nikad se nije ljutila. S vrata je glasno pozdravljala svakoga ko uđe u kuću. Nosila je kućne haljine i dokolenice u boji kože koje su uvek bile smuljene do pola. U sedoj pravoj kosi do ramena uvek je imala šnalicu sa jedne strane. Smejala se baš glasno i zbijala neumesne šale. Od nje nikad nisam čula stvari poput “Nemoj to da pričaš, to ne govore devojčice” i to je ujedno moja omiljena uspomena na nju. Ta neka nonšalancija i sloboda. Život bez presije.

Imala je često na ručku par ljudi iz grada za koje sam mislila da su nam neki rođaci. Svi oni bili su pomalo na svoju ruku, drugačiji i na granici sa društveno prihvatljivim. Nedavno sam saznala da nam to nisu bili rođaci već ljudi koje život nije mazio i kojima su njena vrata uvek bila otvorena. 

Baba Ruža je bila veliki šegadžija, i samo me je povremeno zavereničkim glasom pitala “Je li, jel će da ti bude žao kad umrem?”, kako to samo babe u poznim godinama znaju. Ja bih na to uvek prevrnula očima i rekla joj da je dosadna. Nerviralo me to baš zato jer sam već tada počela da kapiram da oni koje volimo ne žive zauvek.

I stvarno mi je bilo žao na kraju. 

***

S

Rođena sam 31. marta 1990. godine. Četiri dana kasnije moja mama Sandra je napunila 20 godina. Naravno, najpopularniji je komentar da me je mama rodila sebi kao najlepši rođendanski poklon. To verovatno zvuči romantično danas, 30 godina kasnije (kada se ispostavilo da sam indeed a gift lol). A kako ja to vidim? Pa, poprilično realno. Došla sam u njen život iznenada i naizgled u korenu sasekla njenu brilijantnost. Moj dolazak značio je da se fakultet odlaže do daljnjeg i da sise verovatno nikada više neće biti ono što su bile. Izvinjavam se. Kada razmišljam o tome, volim da zamislim sebe sa 20, svoje misli i stanje svesti i onda tu da dodam imaginarnu bebu. 

H O R O R. 

No, kako to već biva, mama uvek zna i radi bolje, a ja sam očigledno bila (i ostala) neizbežna. 

U međuvremenu je porasla i postala poštovana food blogerka sa tendencijom da dosta detalja iz svog privatnog života deli sa svojim mnogobrojnim pratiocima na instagramu i na blogu. To je u neku ruku totalno kontradiktorno jer je po prirodi paranoik poznat po hitovima “ne moraju baš svi da znaju da nisi kod kuće, ostavi upaljeno svetlo u hodniku” i “zašto taguješ lokaciju pa da svi znaju gde si??”. 

Teorija je sledeća – moja majka i ja porasle smo zajedno. Svako neminovno raste uz svoje dete kojih god da je godina u datom trenutku, ali ja imam utisak da je ona sebi dozvolila da i ona mene prati, a ne samo ja nju. Kao dvadesetogodišnjakinja nije bila 100% sigurna šta radi, pa je radila ono što najbolje zna – igrala se. Da li je to radila svesno ili na sente, ne znam, ali nije ni bitno. Od oblačenja i kostimiranja samo za sliku, preko barbika i bojanki do pažljivo osmišljenih rodjendanskih žurki na kojima je bila i DJ i voditelj izbora za miss i stilista i make up artist i nezaobilazna ketering služba. Od nje sam nasledila kovrdžavu kosu i spor metabolizam, pa zatim svu romantiku ovog sveta (za koju sumnjam da se multiplicirala sa ultraemotivnim genima tatine mame i napravila haos), kao i dramaturgiju, humor koji opstaje i u najmračnijim vremenima i umetničku crtu. Teoriju sličnosti podržava čak i astrološki aspekt – obe smo ovan/vaga. 

Znam da je ona ponosna na mene iako umem da budem kreten. Ali koliko sam tek ja ponosna na nju! Iako je to lako moglo da se desi, nije dozvolila da je uloga majke proguta. Paralelno sa nama živi i ona – svoj život, isprepletan sa našim životima, ali ne isti. Život na koji možemo da se ugledamo i objektivno ga sagledamo. Nesavršen, ali pravi pravcati život. Prosto rečeno – moja majka je majka kakva želim da budem jednog dana, ako bude bilo prilike. Šta znam, možda je ipak ona meni bila poklon za rodjendan?